Erich Von Daniken - 1Dan Kad Su Sisli Bogovi

8/15/2019 Erich Von Daniken - 1Dan Kad Su Sisli Bogovi

1/184

ERICH VON DANIKEN


2/184

DAN KAD SU SIŠLI BOGOVI

11.AVGUST 3114.PRE N.E.

I. Putovanje iz snova - putovanje u kameno doba 7

II. Početakje bio i kraj 83

III. Bele knjige divljaka, knjige o čudima 107

IV. Da li se to desilo 11. avgusta 3114. pre n. e.? 127

V. Kad je oganj pao s neba 159

VI. Teotihuakan- veliki grad po planovima bogova 217

VII. Palenkeotkriven, ali ne i razjašnjen 257

Prilog 304

Napomene 306

Bibliografija 308

Izvori fotografija 315


3/184

I.

PUTOVANJE IZ SNOVA - PUTOVANJE U KAMENO DOBA

Dve su stvari beskrajne: svemir i Ijudska glupost. Albert Ajnštajn 1879-1955.

Odmah pi-ve večeri obreo sam se u gradu Gvatemali, što me nije oduševilo, jer sam želeo daneometano istražujem u jednoj stranoj zemlji. U holu hotela ELDORADO neko je izvikivao mojeime: Kanal 3 televizije moli me za intervju. U Gvatemali nisam bio čitavih pet godina. Od tada

se njen glavni grad veoma izmenio. la-koje centar gi'ada sa treptavim svetlećim reklamamatisvojom po-nositom siluetom ostao isti, ipak sada grad na visoravhi - 1493 m nadmorske visine

- između vulkana Agua i Fuego, sa svojih 600 000 stanovnika odiše novim, samosvesnijimživotom. Republika Gvatemala ne želi više da bude zemlja u razvoju, ona želi da se iz-vuCe izizolacye u kojoj zive mali narodi. Na svakom koraku oseća se nova, sveža ambicioznost.Šezdeset procenata stanovništva in-dijanskogje porekla, 25 procenata su mešanci, a ostatakčine beli doseljenici koji uglavnom već generacijama žive u Gvatemali.Grad Gvatemala treba narednih dana da bude centar iz koga ćemo putovati u stare gradoveMaja, a Tikalje naše prvo odredište. Avio-nom AVIATECA odleteli smo sledećeg dana u podne•u Flores naje-zeru Peten-Ica. U novoj aerodromskoj zgradi dočekala nas je ustajala vrućina,kojaje od hola slicnog hangaru činila pećnicu pod krovom od eternita. Nije bilo

nikakvogterenskogvozila pa sam iz-najmio datsun i saznao daje put za Tikal u odličnomstanju. Takve sam informacije, uostalom, isuviše često slušao. Iz kilometra u ki lometaročekivao sam iznenadni kraj čiste asfaltne trake, ali ona je baš takva, kao što je i obećano,vodila kroz prostrane plantaže krkuruza i kafe. Do Tikala, udaljenog 60 kilometara, nije biloni jedne neravnine i da guste, nagle tropske kiše nisu ometale vid-Ijivost bili bismo zajedansat u Tikalu. Ovako smo kasno po mra-ku stigli pred drvenu rampu koja je obeležavalagranicu Arheološkog nacionaltiog parka Tikal.Ralf, budući hemičar, koji meje pratio, tražio je kao i ja Džangl Lcdž hotel-bungalov, •u komesam pre 17 godina proveo nekoliko dana. Bio sam siguran daje tada postojalo nekoliko tabli štosu po-kazivale putka hotelu. Sada nisam mogao pronaći nijednu."Senores!" doviknuo sam trojici Indijanaca koji su čučali na zemIji. "Molim vas, gde je

Džangl Lodž?" Pogledali su me tupo. Da li je moj španski bio nerazumljiv ili su oni znali samoneki od 16 indijanskih jezika koji se još i danas govore u Gvatemali? Oprezno sam dodao gas idatsun je polako

krenuo dalje,Tamnoplavi kišni oblaci doneli su brže nego inače najtamniji nn'ak. Tu i tamo, kroz uske

prozorske otvore, tinjale su crvenka-stom svetlošću sijalice, ispred siromašnih koliba čađile suuljane baklje. Prijatan miris drvenog uglja doproje do nas. Automobilje iznenada poskočio naseoski put, okrenuo sam ga i poterao iz-među visokih prašumskih stabala ceibe )*

premajednom svetlu. Na tremu svoje di-vene kolibe neki starac pušio je lulu; nije mu smetalakiša koja je vredno dobovala po krovu našeg automobila i koja je put brzo pretvarala u baru.

"Molim Vas, gde se nalazi Džangl Lodž?" upitao sam na španskom a onda i na engleskom.Staracje odmahivao glavom kao da odgo-vara, ali odgovor nije davao. Iz bledog sećanja pojavila mi se slika malog brežuljka na kojem je stajao DŽANGL LODŽ.

• Brojevi sajednom zagradom upućuju na napomene, a sa dve zagrade nabibli-ografske podatke na krajuknjige


4/184

Ujutru se pokazalo da nekada dsti Džangl Lodž viSe ni spolja ne

pre.dstavlja nikakvu atrakciju

Put pod našim točkovima pretvarao se neverovatno brzo u potok. "Voda stiže odozgo", pokazivao je Ralf svoju duhovitost, aja sam krivudao po potoku. Dokje datsun stenjao prekokamenja i kore-nja gore - dole, svetlo fara najednom pređe preko zapuštene drve-ne table sacrvenim natpisom DŽANGL LODŽ. Auto je posrtao izmedu grmlja i di-veća. Ovde negde skrivalisu se bungalovi i glav-na zgrada. Parkirao sam se i isključio farove. Pošto su se oči navi-kle natamu, ukazala nam se neosvetljena, izdužena kuća, pokrivena likom i palminim lišćem. Iznutrasu se čuli muški glaso-vi. Pomalo zastrašujućim glasom viknuo sam "Halo" i. "Buenos tar-

des". Koraci. Na vratima škljocnu upaljač i upali se sve

ća. Oba plamena svetlucala su premanama, zaslepljivala nas i osvetljavala našalica. Čovekkojijevišeličio na orman ispitivao

mejeprijate-Ijskim pogledom."Bienuenidos, senorvon D/fnz"^en?"Pogledao meje skorokao poz-nanika. "Bienvenidos, Don

Eric!" rekaoje grdosija tamnim, tako mi se učinilo, malko melanholičnim glasom. Zasvetlidžepnalam pa. Pogledao sam u pošteno lice dugog, uskog nosa; bioje to čovek možda

pedesetih godina, nosio je smedu, žutocrvenu kariranu pamučnu košulju preko preuskih zelenihsomotskih pantalona koje nisu bile oprane čitavu večnost. "Odakle me poznajete?"Dok smojoš stajali pod krovom od like, po kojem se slivala kiša, grdosija se predstavi:"Ja sam Julio Chaves. Molim, zovite me samo Julio." Izgovaraoje "J" kao tvrdo, oštro "H"."Smem li Vas zvati Don Erik?"

"Zovite mejednostavno Erih", dozvolio sam mu, ali ineje on i ka-snije zvao "Don Erik".Objasnioje odmerenim rečima daje Gva-temalac evropskogporekla i daje po struci inženjerniskogradnje, da gaje njegova arheološka pasija nagnala da godinamaproučava Tikal i dmgecentre Maja, da su mu poznata sva španska izdanja mojih knjiga te daje u njima videofotografije i mene sinoć na Kanalu 3."Zašto nigde nema svetla?""Zbog moskita"*, slegnuoje grdosija malo rezignirano ramenima, alije brzo reagovao kadasejedan smedi insektveličine hrušta za-leteo u moju kosu; udario me je po glavi svojomogromnom ru-kom. "Pardon!", rekao je, bacio moskita na kišu i uz Ijubazan pokret uveo nasunutra. Jedan od trojice Ijudi, koji su bili kod Ju-lia, zapalioje starinsku lampu.

"A gde su gosti?", upitao sam i brzim pogledom konstatovao daje nestalo nekadašnjeg sjaja."Osim nas ovde nema nikoga. Ovde noćijoš samo onaj komejeto jedina mogućnost", rekaojeJulio.


5/184

U ono vreme DŽANGL LODŽ bioje nov hotel. U njemu su stanovali arheolozi, studenti i turisti;otkadaje asfaltni put spojio Tikal sa Floresom turisti uzimaju prenoćište u lepim gi-adskimhotelima, a arheologa više i nema, jer su iskopine u Tikalu postale retke.

Nenastanjeni hoteli svuda u svetu propadaju mnogo brže nego što su gradeni. U tropskim,kišnim šumama zub vremena nagriza

*Vrsta krupnih komaraca u tropima, koji prenose razne zaraze bolesti. brzo sve što se može uništiti. U DŽANGL LODŽU mreže protiv mo-skita na prozorima bile susada izbušene, dušeci skupa sa poste-Ijinom vlažni a tuševi su curelijadnim, oskudnim mlazom.

Sa Juliom i ostalima sedeli smo u "trpezariji" oko sveće. Neštoje počelo drndati; negde seuključio generator, upalile su se gole elek-trične sijalice.Ukazao se ambijent koji bi Alfreda Hičkoka stimulisao na drama-tično umorstvo! Mutnasvetlost. Za stolom šest Ijudi, iscrpljeni, trojica od njih, neobrijanih brada, natežu naizmenceflašu s ru-mom. Na zidu, iza čelične kase, vise zar đali ključevi od soba i požuteli kalendarnekog osiguravajućeg društva od pre tri godine. Veliko žuto platno, na kome sejoš uvekraspoznaje slikajedne ste-le Maja, deli dugaCku prostoriju na dva dela. Mnogo praznih, smeđe

obojenih stolova. Između zidova i tavanice rupa za ulaz svežegvazduha i za nesmetanu posetusvih mogućih insekata. Mo-skiti zuje oko nas, dodiruju svojim rilcima zidove, podi stolove, da bi se zatim s uživanjem zaustavili na Ijudskom telu.

Jedna indijanska devojčica - gde li je mogla dotada biti? - sei'vira juneće šnicle sa suvomrižom. Izgladneli, prihvatamo se. U nevolji pas i muvejede. (Kad sam sejednog od narednihdana našao u kuhinji, pozlilo mije. Među kolonama muva i mrava stajali su ko-madi mesa,voće, povr će na stolu, lonci i tepsije zagađeni od stvrdnute prljavštine. Četiri dana hranili smose u Tikalu orasima iz konzerve i pili kolu).Julio i bradonje odneli su naš prtljag u bungalov broj 3. Dogovorili smo se da ustanemo u devetsati ujutro, štoje bilo prerano, jer si-gurno nećemo brzo zaspati. Na tesan, plesnivkrevet onakoumor-ni mogli smo sejoš i naviknuti, ali sporazum sa moskitima nije se mogao postići. Zalepio

sam propuste ispod vrata i i-upe na prozor-skim rešetkama lepljivom trakom, koju u te svrhe uvelikim rolna-ma uvek imam u prtljagu, ali to nije pomoglo protiv stenica i sličnih parazita kojisn već bili u prostoriji te su nas ove odvratne životinje grizle po obrazima, butinama i

plemenitim mekim delo-vima. Izgledaloje da posebno vole švajcarsko meso. Navukli smofarmerke i na člancima ih vezali pertlama od cipela. Napolju su opet larmale noćne životinje izdžungle.Ubitačno i trajno probijaloje naše bubne opne ono-.-. uuurh-... uuurh......tako daje glava pucalaod bola. Bube su udarale i pucketale po rešetkama na prozoru. Da li smo uopšte spavah"?Akoje-smo, biloje to samo na momente dok smo bili pod narkozom od umora. Ustali smo s

prvim svetlom dana, doručkovali orahe iz konzerve, odvukli krute, umorne noge i uz velike

muke pošli smo za Tikal koritomjučerašnje reke, koja se opet pretvarala u put,

Tikal, najstariji grad dubodoline Maja

U ovim ranimjutarnjim časovima Tikalje izgledao kao grad du-hova. Iznad centralne akropoleobavijaoje sivi veo vrhove pirami-da. Gušteri su bežali pred nama. U grmu je zveckala zmijazvečarka koju smo oterali sa nekoliko kamenica.

U ranim jutarnjim Casovima Tikalje izgledao kao grad sablasti


6/184

Tikalje najstariji grad Maja; otkriveni su podaci koji sežu u 8. vek pre nove ere. Stari Rimjeosnovan 753. pre n. e. Izuzev ovih poda-taka, prostranstvo Tikala prednjači pri svakom

poređenju sa ne-kim drugim velikim gradom iz starog vremena. .Oblast koju je vlada Gvatemale proglasila Arheološkim nacional-nim parkom Tikala obuhvata576 kvadratnih kilometara. Ova ogromnapovršinabilajeprostorzaizlaganjerelativnomalogbrojaiskopanih ruševina, koje su danas zarasle u korov, a predstavljaju svedočanstvo o nekadašnjim"modernim" zdanjima. U "sitiju" jed-ne zone rusevina na 16 kvadratnih kilometara smešteno jeoko 3000 građevina, a neke od njih su iskopane: stambene zgrade, pal-ate, službene

rezidencije, terase, platforme, piramide i oltari - sve povezano asfaltiranim ulicama pored kojihsu se nalazili tereni za igre s loptom. Radarski snimci iz aviona izneli su na svetlost dana i

poteze kanalizacionog sistema, te sistem navodnjavanja koji se protezao preko čitavog poluosti'va Jukatan. Ova infrastruktura vodo voda bila je potrebnajerTikal neleži niti najezeruniti nareci, kao što su bili potrebni i ogromni rezervoari za akumuliranje vode, koji su građeni

po projektu i odkojihje do sada otkriveno sedam u unutrašnjoj a tri u spoljašnjoj zoni.Strucnjaci pretpostavljaju da se broj stanovnika, u vreme Hristovog rođenja, kretao iz-među 50000 i 90 000 - broj koji odgovara razmerama metropole i koji će se s novim saznanjimazasigurno povećavati."Zaštoje Tikal izgrađen ovde, u bednoj džungli, a ne na obalamaje-zera Peten-Ica, kojejeudaljeno samo 40 km odavde, Don Erik? Možete li mi reći zašto baš ovde?"

Don Erik to nije znao. "Možda slučajno...", rekao sam da bih ozno-jenom grdosiji bilo štaodgovorio. Julioje besno prešao smeđom nadlanicom preko znojavog čela."Glupost! Ovde nema slučaja! Tikal je matematičkoasti'onomski monstrum..." Juliaje hvatalanjegova karakteristična govorljivost.


7/184


8/184

Hram IV- strma piramida, visoka 70 m

"Pa šta? Ima mnogo zgrada koje međusobno leže pod pravim uglom. Šta je u tome čudno?"Prišao mi je skoro preteći:"Imate li kompas?"Izvukao sam ga iz kofera za kameru. Julioje zauzeo odmerenu poziciju; kompas je mirovao unjegovim ogromnim šapama. Ohrabrio meje pogledom da zavirim na crvenu kazaljku, kojajestajalafiksirana u pravcu severa. "Možete li pronaći ijednu piramidu, kojaje usmerena prema seve-ru, jugu, istoku ili zapadu?" upitao je Julio.Pogledao sam preko crvene kazaljke na ivice piramida. "Ne", odgovorio sam.Julio se nadmoćno nasmejao:"Dobro. Onda se popnimo na hram I!"Nabacili smo kamere naramena i poslušno krenuli za grdosijom. Julio se okretno dokopao prve stepenice hrama;

poslednjih godina

Hramovi I, III i IV stoje međ usobno pod pravim uglom


9/184


10/184

"Pa tačno 17 stepeni!", likovaoje Julio Čeves, inženjer niskograd-nje, koji traži tačnost."Kažem Vam: ovde ništa nije slučajno!"

Nisam razumeo. Šta bi trebalo da znači ta glupost sa 17 stepeni odstupanja na severoistok?"Don Erik", obratio mi se Julio mirno i značajno. GIedao sam paž-Ijivo u njega. "Tula. Čičen-Ica. Majapan. Teotihuakan... Uzmimo samo nekoliko slavnih gradova Maja, koji su uneti u

svaki turi-stički vodič. U svim mestima odstupaju ose zgrada za 17 stepeni od smera sever-jug. Je li toslučajno?"Julioje posle ove zbunjujuće izjave napravio pauzu koju ne bi bo-Ije inscenirao nijedan režiser.Meni je odjednom postalo jasno čudesno saopštenje. Julioje hteo dokazati da u pozadini svihme-zoameričkih kultnih centara stoji projekatkojije unapred odre-dio unificiranu gradnjunjihovih objekata. Mesta koja je Julio naveo kao primere građena su u različita vremena, ali suse njihovi graditelji i arhitekte držali tajanstvenih, obaveznjućih predanja. Čudno.

Monumentalne relikvije

Postojijedna nepobitna činjenica - hramove i piramide nisu gra-dili dalekovidi graditelji kaoobjekte za fotografisanje turistima 20. veka. Sve su drugo pretpostavke ili spekulacije.Od samog početka tamo su stajali hramovi i piramide a danas su tu njihove ruševine. Nemasumnje da su projektanti Tikala raz-mišljali pri izboru gradilišta, kada su - ne slučajno - upravoovde raskr čili šumu.Svaki graditelj najpre se odlučuje za mesto gradilišta. Investicija koja sledi treba nečemu i da

posluži.

Tikalje moraobiti na zemljištu posebnog kvaliteta. Naime, isko-pine dokazuju da su mnoge"nove građevine" zidane na starijim temeljima, daje dragoceno zemljište stolećima prekrivanonovim gradnjama - onako kako se to na Manhattanu stalno radi: soliteri se ruše, a na istimmestima grade se novi. Zašto? Zato štoje centar Manhattana zauvek fiksiran u isplaniranimkvadratima.Gradskojezgro Tikala moraloje biti, iz dosad nepoznatih razloga, utvr đeno nekom zemljišnomknjigom. Izuzeci su važili samo za piramide: one su građene na devičanskom tlu, dakle, bile sutu od samog početka i preživele su propast razvijenog glavnog grada Maja.Piramide su imalejedinstven značaj. Kakav? Do sada nije došlo nido kakvog uverljivogslaganja u pogledu jedinstvene nameneovih kamenih divova.Dali su to bile opservatorije?Zašto onda toliko njih najednom mestu? Jesu li to bile grobnice? Tu i tamo pronadene su

grobnice u piramidama, ali čak i kraljevima i sveštenicima sigurno bi se zidali veličanstveni idostojni nadgrobni spomenici skromnijih razmera. Pre svega: da su to bila mesta za očuvanjegrobova, onda bi trebaloočekivati da se u svim piramidama pronađu grobnice.Da li su to bile škole različitih smerova? Neverovatno, skoro isk-Ijučeno. Tamo gde bi

podučavali docenti, studenti bi trebalo da uče. Na krovu piramida za to ne bi bilo dovoljnomesta. Da li su ti, do dna masivni kameni tornjevi, bili žrtvenici u kojima su svešte-nicigroznim ritualom vadili srca iz tela robova i darivali ih bogovi-ma sunca? U vreme kada sunastale piramide Tikalajoš nije bilo žrtvovanja Ijudi; o njima postoje dokumenta tek iz vremanasa početka naše ere.


11/184

Tikal je morao biti sagrađ en na građ evinskom zemljištu posebnog kvaliteta.

Osim toga, ne bi, pogotovo za žrtvovanja, bilo potrebno toliko kla-nicakolikoje piramidakoncentrisano u Tikalu. Arheolozi sauni-verziteta u Pensilvaniji, SAD, kojima trebada zahvalimo za iskopine u Tikalu, registrovali su samo u centralnoj zoni preko 60 ostataka

piramida i ocuvanih piramida svih veličina, sve do naj-više piramide-hrama, visine 70 metara.Da li su ph'amide bile obelezja vladarskih porodica? Jesu li one svojim. različitim dimenzijamaizražavale značaj i moć porodica? Ova pretpostavka mogla bi nešto značiti. U Tikalu su

pronađene stele vladara. Da li su oni sebi dozvoljavali luksuz gradnj e pirami-da, jesu liistovremeno morali biti vrhovni sveštenici sa dobrim poznavanjem matematike, astronomije i


12/184

arhitekture, koji sii se držali nekih nasleđenih - njima naređenih projekata? Astronom-skaorijentisanost "vladarskih sedišta" više se, naime, ne osporava.Pitanje nad pitanjima: da li su pod piramidama sahranjivani stari, pravi bogovit? Da 1i susaiiranjivani skupa sa svojom opremom, ko-joj su se čudili prastanovnici, i sa lajanstvemmalatima? Da li su u takozvanim svešteničkim grobovima sahranjivani samo stražari i zaštitnici

bogova, Gni raudraci koji su narod dovde doveli i ovome ga naučili? Jesu. li bogovi tražilimasivne kamene "dvorce" koji će nadživeti njihovo doba i biti putokazi budućimgeneracijama? Ovakve spekulacije treba najpre pobiti. Do sada niti ispodjedne pi-ramide nisu

pronađeni stubovi do centra građevine! Stubovi bi morali da idu toliko d uboko u zemlju kolikose piramida diže iznad nje.U muzeju u Leydenu, u Holanđiji, čuva sejednapločica ođ žada-u stručnoj literatm-i naziva seLeydenska pličica. Ona spada u naj-starije nalaze iz Tikala. U njoj je uresano 15 glifa -znakova koje su upotrebljavali Maje. Posle jednog imena što se ne može pročitati. stoji:"...spustio se dole vladar nebeske porodice Tikala..." Ne'beska porodica? Koji se vladarspustio? To su pitanja koja moraju ostati bez odgovora, ali koja ipak do^voljavaju zaključke.Graditelji Tikala savladali su već ondajedno koinplikovano pismo, imali su perfektan kalendar.

Svi narodi koje poznajemo, i-azvijali su se polagano, sticali su polako svoja znanja isposobnosti, proširi-vali ih i upoipunjavaii. Nikada čoveku ništa nije palo s neba. Ili ipakjeste?Tikal je bio sakralno mesto sa građevinama na prethodno određenim lokacijama.Ono što je sagrađeno, ostalo je, svakako prošireno i nikada zaboravljeno. Tikal mora da je biomagnetski privlačno mesto, nešto što bismo mi nazvali mestom hodočašća. Mestoje raslo. Na-stali su širi trgovi, više hramova, svetilišta su ukrašavana sve živo-pisnijim ukrasima. Ali onoštoje u svakoj eposi i uvek išlo uz to bilo je po položajn i smeru podređeno astronomskomzakonu, a sve i svako bioje podvrgnut zakonitostima sazvežđa. To znamo, i ništa više.Delim začudenost stručnjaka koji su na kolenima izmolili sve štoje urađeno u projektima iizvođenju. Razmuljivo je to da su Maje imale veličanstvene graditelje i svojevrsne umetnike -zanatlije. Razumljivoje i to što su oni bili sposobni da svoja, do oblaka visoka zdanja izgrade

bez tuđe pomoći. Sve ovo prihvatajući, postavljam pitanje kako su nastale i odakle poticu svete sposobnosti. Ovo pitanje s osećanjem stida stavljamo ad acta.

"Ono što se ne zna, upravo namje trebalo, a ono što znamo,možda nam i ne treba,"

pisao je Gete u "Faustu". Možda je govorio i o Tikalu.

Smejali bi se i sami bogovi!

Svuda n svefru fudbalska igrališta imaju dimenzije 105x70 meta-ra. Veliko dvorište izmeduhramova 1 i 11 ima 120x75 metara. Na dvostruko većoj površini od njegove, leži glavnaakropola, na juznoj strani dvorišta. Konglomerat od 42 zgrade podeljen je na šest manjihdvorišta. Stotine prostorija s lukovima međusobno su spojene stepenicama i bočnim vratima;lavirint u kome se može zalutati.

Niko ne zna decidirano kazati šta se odigi'avalo u tom monstruoznom kompleksu zgrada. Da lisu to mogli biti stanovi sveštenika,upravne zgrade, ili možda cak spremišta "Svetih rezei-vi"?Kolo-salni red akropola, koje su smeštene kao kutije jedna u drugu, zadao je tvimačima Tikalamnogo muke oko razjašnjavanja i razumevanja. Daje kompleks bio izgrađen najednom nivou,

moglo bi se mnogo toga shvatiti; ondabi se kuće, kao u saću, mogle po potrebi proširivati prostorijama, salama i prolazima. No zgrade su se redale po šest platoa, na različitim visinama,a Ijudska ruka nasula ih je tako da su postale platforme. Za toje bilo potrebno planiranje. Tu je


13/184


14/184

Savršeno umetniiko dclo "coveka iz kamenog doba."

"A šta to dokazuje? Kada se ovde počelo s iskopavanjem, ostaci Ti-kalabili suveć preko 1000godina ispod zemlje, zarasli u džunglu;

preko njih su padale tropske kiše. Ovde, u ovom podrucju, čak i naši navodno ner đajući čeličninoževi r đaju već za vremejedne generacije. Koja bi vrsta metala, izuzev plemenitih metala,

pre-mekanih za obradu kamena, mogla nadživeti hiljade godina?""Nemojte misliti samo na Tikal. Dosad se ni ujednom naselju Ma-ja nije naišlo na metal..."Julioje seo na stepenicu, pružio sam mu cigarete, uzeojejednu, stavioje u usta, ali nije ni

primetio da sam mu ponudio upaljač. "Godinama sam razmišljao o tome i uvek dolazio samodojedne mogućnosti: mora daje metal Majama bio svetinja! Možda su ga smatrali darom

bogova sveštenicima i naučnicima i čuvali ga, čak i skrivali. Sveštenici su, međutim, znali -dato imje i to od bogova


15/184

Fino rezbarenje - bez metalnih alata?


16/184

Deč ija igrač ka Maja, pronađ ena u Jalapi - ovde toč kovi nisu bili samo poznati nego su se i koristili.

- šta se sve može napravati od metala - bođeži, mačevi, štitovi i druga ubilačka oruđa. Oni su,takođe, znali daje narod bio pod jarmom, da su gaterali na rad po gradevinama. Ovakav životna-roda pod stalnim pritiskom, mogao bi dovesti do ustanka, revolu-cije. Zbog toga su mudrisveštenici sprečavali da metal dođe u ruke ugnjetenom narodu. Uprkos tome, tvrdim da sumnoge Ma-je posedovale metal! Zar to ne dokazuju fini kamenorezački rado-vi? Zar se tomoglo napraviti kamenom po kamenu, zaoštrenim kostima po kamenu? Don Erik, pronadenesu divne glave, mode-lirane od kremena. One su se morale obradivati metalom. Isto ta-ko iiskićeni točkići!"

"Točkići?", prekinuo sam ga i iskoristio kratku pauz;u da mu pripalim cigaretu. "Ja sam svudačitao da Maje nisu poznavale točak!"Julio je uvukao dim i izbacujući ga, rekao:


17/184

Zupcanici Maja - fotografisano u Kopanu.

"Onda iditejednom u Museo de Arte Prehispanico v. Oaksaka! Ta-mo možete videti točkove od

kremena! A u antropološkim muze-jima u Meksiko Sitiju i Jalapi u vitrinama stoji dečijaigračka s točkovima! Nekakav pas vuče kolica... Sveje to nadeno na naseo-binama Maja."

Julioje dopunio i potvrdio moja saznanja. U Kopanu, gradu Maja u Hondurasu, fotografisaosam zupčanike kao dokaz postojanja nekadašnje tehnologije. Nažalost, zupčanici iz Kopanadangubili su na uglujednog velikog trga. Pred kamerom su mi se ukazali i zupčanici sajasnovidljivom glavčinom točka.Još sam pročitao i kratak tekst o tome kako su Maje poznavale točak ali ga nisu koristile. To bičak i bilo ubedljivo, da nije bilo ulica...

Ulice kojima se nije vozilo?

Od Tikala vodi kroz prasumu pet puteva sa čvrstom podlogom. Ovi putevi, s površine presvučeni svetlim asfaltom, označeni su u literaturi kao putevi za verske povorke iceremonije.


18/184

Iznenađujućeje šta sve arheologija koristi kao pojas za spasava-nje ne bi li održala •u životuneprihvatljiva mišljenja naučnika!

Na osnovu snimaka iz vazduha, naime, odavnoje dokazano da su gradovi Maja bili medusobno povezani velikom mrežom puteva. Njih 16 (!) počinjaloje i završavalo u Kobi, na severu današnje sa-vezne države Kintana Ro.

Jedan put vodioje u dugačkom luku pored Kobe za Jaksunu, malo mesto nedaleko odnajznačajnijeg lokaliteta ruševina Čičen-Ice. Snimci iz vazduha pokazuju svetle trake utamnozelenoj vegetaciji džungle; oni navode na pretpo-stavku daje put dužine 100 kilometaravodio od Kobe do Jakšuna, preko Či5en-Ice, sve do Majapana i Uksmala. To bi bila vazdušnalinija od 300 kilometara! Snimci iz vazduha pokazuju i put kojije išao od Zibilčaltuna ispredMerida, glavnog grada Jukatana, sve do istočne obale Karipskog rnora ispred osti'va Kozumel.Izgleda da su putari imali zadatak da grade pojedinstvenom modelu: svi putevi obloženi sulomljenim kamenjem i presvučeni oblo-gom otpornom na atmosferske uticaje. Put Koba-Jaksuna širokje deset metara - poprilično za verske povorke: 15 osoba moglo bi pe-vajućihodatijedna pored druge.Sto kilometara puta podeljenoje na osam idealno ravnih deonica, odkojihje

najduža36kilometara; na kraju svake deonice put me-nja smer.Istraživanja kažu da Maje nisu imale kompas. Kako su onda trasi-rale puteve? Kojim sugeodetskim instrumentima raspolagali?Da li su ravnali puteve prema vatrama ili dimnim zavesama?Terenje u ovoj oblasti ravan kao tepsija i k tome obrastao naj-gušćom šumom; nemabrežuljakasa kojih bi se mogli davati znakovi.Vatra koja bi plamsala u mračno-zelenom gustišu ne bi semogla videti s velike udaljenosti. U jednoj diskusiji neko od učesnika re-kaoje da bi se mog1oraditi o sasviinjednostavnom rešenju proble-ma: Ijudi su mog1i rastegnnti konopac i putobeležiti stubovima. Sva predložena rešenja pretpostavljaju da su već bile trasirane šumskestaze kroz prašumu! Naime, tek tada bi se mogli postav-Ijati znakovi, videti svetlost vatre i

rastezati konopci. Trebalo je najpre odrcditi fiksne ciljeve i do njili izvući ta

čne pravce. Dabi sekompletirao spisak bosinislenili pokušaja objašnjenja, pomenimo još i argument da su Maje

trasirale svoje puteve prema zvezdama. One se vide samo noću, menjaju mesta, a dve trećinegodina uopšte se ne vide u ovom tropskom, vlažnom podrucju. One se čak ne mogu ni

prebrojati, a kamoli da se po njima mogu meriti trase.Za onekoji pričaju prazne priče, unosim ovdejednu ispravku: na tlu ravnom poput tepsije

postojala su, tu i tamo, mala udubljenja, a u njima upusti, verovatno za slivnike. Maje sunivelisale svoje pirteve, gradile su, tamo gdeje bilo potrebno, lučne podvožnjake i podizale

puteve do 5 metara u visinu. Za ceremonijalne puteve ne bi bila potrebna takva ulaganja;hodočasnici bi i bez primedbi prelazili preko neravnina. Ali - putje poravnat i planiran!Kada nas danas zaustave radovi na putu imamo priliku da po-smatramo ogromne valjke kako

pod velikim pritiskom ravnaju podlogu.


19/184


20/184

Toč kovi! Toč kovi! Snimljeno u Antropološkom muzeju u Meksiko Sitiju.

Na putu Koba-Jaksuna pronađenje dvodelni valjak, težak pet to-na! Dugačakje četiri met.ra inema u sredini glavšinu točka, ali se, da budemo precizni, može porediti sa kakvim snažnimvaljkom. Potpuno ludilo! Jedan narod iz kamenog doba odvalioje ogroman komad stene i od

njega napravio valjak dugačak četiri metra, ali točak - točakje poznavao, samo ga nije koristio!Zašto su, zapravo, Maje nivelisale puteve, ako se po njima nikada nisu kretala kolica stočkovima? Zašto su putevi u močvarnom po-druč ju građeni na tako solidnim temeljima, dajošni danas nisu utonuli? Ako to već nije bilo vozilo na točkovima, šta se onda kre-talo pomajstorski građenim putevima?


21/184


22/184

"Za bogove!" "U čast religije..."

"Za bogove!", insistiraoje Julio. "Oni su imali vozila! Dakle, oni su pokazali vladarima Majakako se grade putevi, a moćni vladari skupili su.gospodare robova da bi ostvarili planove"."Nigde nisu pronađeni ostaci božanskih vozila, nema 6ak nijedne slike!""Mi čak ne zhamo ni šta predstavljaju reljefi. Na nadgrobnoj ploči u Palenkeu moglo bi seraditi o božanskom vozilu. Tamo se vide znakovi koji predstavljaju boga kako puši i sedi unekom narna sa-svim neznanom vozilu. Na osnovu činjenice da sačuvana umet-nost Maja ne

prikazuje točak, mogu zaključiti samo kako je točak bio sveti objekat"."Putevi su nastali u sasvim drugo doba, a bogovi su ovde bili samo na početku epohe Maja,možda čak i ranije, za vreme njihovih predaka."

Nekoliko turista se, kašljucajući, uspinjalo na piramidu. Držali su se za čelični lanac. Julio nijedozvolio da se razgovor prekine:"Dobro, Don Erik, neka su bogovi bili ovde samo na početku, neka su nestali, ili neka susahranjeni pod piramidama. Dovoljnoje što su bili animirani samo pri izgradnji jednog puta.Maje iz kasnijih epoha sledile su taj primer, gradile su put za putem kao uspome-nu na bogove,

učiji su povratak bili uvereni. Tog dalekog dana X oni su se pripremili, i gradili su puteve, piramide i hramove."

Julio je govorio strasno poput Abrahama e Sankta Klara, najubedljivijeg propovednika baroka.Setio sam se linija na pe-ruanskoj visoravni Naske, koje su Indijanci, prema mom mišlje-nju,izvukli po tlu za dan povratka bogova, kao signale što se vide samo sa velike visine.Postalo je tesno na mesfru gde smo sedeli, na visokoj pirarnidi. Oko nas su se čuli jezici raznihzemalja. Amerikanci, još više Ja-panaca, čak i Evropljani. Pozivi u posetu visokim dvorcimaMaja već godinama su atraktivni. Po oglasu za putovanja u ogra-ničenim grupama, sa kojimasam i ja putovao u Srednju i Južnu Ameriku, poznato mi je koliko se brzo rasprodaju ta mesta.Izvukli smo se iz gužve; ove ulice nosile su imena slavnih istraživača koji su bili u Tikalu.Ovdeje Ulica Modsli po Alfredu Persifalu Modsliju, kojije posetio Tikal 1985, Ulica Maler i

Ulica Tozer, po Teobertu Malem i Alfredu Martsonu Tozeru, koji su bili ovde početkom veka,Ulica Mendez, po Modestu Mendezu, koji je 1848- na ruševinama Tikala nastavio svojaistraživanja.Vizuelni utisci bili su tako snažni da sam zaboravio na onih 70°C, kolikoje iznosilatemperatura u kolima. Julio i Ralfsedeli su na platformiteretnjaka i hladili se strujom vazduha.Film grandioz-nih prizora nije se prekidao. Dvojne piramide, koje nisu imale na krovuhramove, nadirale su pred stubovima piramida, čiji su iskopani vrhovi izvirivali iz zelenograstinja. Sto pedeset jedna stela stoji u Tikalu, uglavnom na velikom dvorištu ispred akro-pole.Iz zgrada, koje su uvučenejedna u drugu, str čalo je ogromno prašumsko drveće snažnih,zelenih kupola; cvećeje rasipalo svoje


23/184

. Grupe turista probudile su u Tikalu novi zivot.

raskošne sjajne boje. Sa smeđe-sivih stela gledaju nas lica vladara i glave bogova. Često smose zaustavljali, penjali se na kamenite uzvisine, ostatke zgrada što su pale kao žrtve vremena.

Činilo nam se da Tikal, u svojoj zbunjujućoj i poštovanju dostojnoj ple-menitosti, nemagranica.

Zbunjujuće putovanje u prošlost

Nakon tri dana Julioje napustio Džangl Lodž. Zakleo meje da be-zuslovno posetim Finka laIluzione, Los Taros i Bilbao; tamo ima, govon.oje, kamenja božanskogporekla, kojejoš i danasIndijanci

Sa smeđ e-sivih stela gledaju bogovi

Iz dzungle str č e ponosne gradevine.


24/184


25/184


26/184

posfruju kao božanske relikvije. Ono leži unaokolo po poljima, za-pu.iteno; pojedini komaditoliko su teški da se ne bi mogli preneti ni 'ujedan muzej.Jnlio mije, čak, opisao put do dragocenih znamenitosti, ucrtao mi krsiiće na karti; tamo trebada pitamo gde se kamenje nalazi.

Gvi'temalci su se usput pokazali kao Ijubazni i predusretljivi,čest'o nenamerno komi

čni, ali sunjihove informacije retko bile tačne.

Vozili smo se folksvagenom, koji smo iznaJmili za ovo putovanje, kroz Pokrajinu Esquintla, poredjužnih obronakagvatemalskevi-so) •vni, ka Pacifiku. Na oko 50 kilometara odokeanatrebaloje da prh'pitamo zapiedras antiguas, kako namje preporučio Julio.U S-inta Lučia zaustavili smo se kod javne perionice. Devojke i ženc trljale su porodično rublje

pod urednim krovom u bazenima koj; su se punili iz bimara. Kad se automobil zaustavio, pogledali smo prema bunarima a lepe devojke sakrile su, nažalost, gi'udi, doV- su se stariježene kikotale snebivajući se."Gde možemo, molim, videti staro kamenje? La Iluziones, La Ta-ros, Bilbao?"

Zadovoljan smeh, zatim žustro čavrljanje, a ondaje svaka seoska lepotica pokazala u drugomsmeru.

"Moje darne," skupio sam sav svoj švajcarski šarm, "možemo li se odlučiti zajedan pravac?"

Iz brbljivog skupa istupi pred nas odrešita crnokosa devojka. Pocrnela od sunca, u farmerkamakoje su uzbudljivo naglašavaleje-dru zadnjicu, stavi ruke na bokove. Odakle mi zapravodolalazim, htela je najpre da sazna. Ovde se ne daju informacije svakome, pomislio sam."Iz Evrope, izjedne male, prijateljske zemlje sa mnogo brda i ze-enih livada. Iz Švajcarske!",rekao sam.


27/184

Ah, da, oseti olakšanje crnokosa, ona poznaje tu zemlju; tamo su nedavno uz obalu viđeneruske podmornice. DaEvropljani ne po-seduju pravu učtivost, ja bih se slatko nasmejao, aovako sam ob-jasnio da se to dogodilo na švedskoj obali i da moja domovina nema more.


28/184

Crnokosa, očigledno zainteresovana za politički život u Evropi, izgledala je razočarana, ali sedohvati odmah drugog pitanja: da li Švajcarska pripada Zapadnoj ili Istočnoj Nemačkoj. Opetsam morao razočaratilepoticu: Švajcarskaje, objasnio sam, autonomna i najstarija demokratskazemlja na svetu, a onda sam brzo, pre nego štoje ovaj politički šou-razgovor potekao dalje, po-novo upitao gde se nalazi Fincas.

Crnokosaje pokazala u tri smera: "Ovde, tamo i preko!" "Štajeovde?""Bilbao. Vozite do seoskog trga, na raskrsnici skrenite desno uz-brdo, a gore - levo. Tamoopet pitajte...""A La Ilusiones i La Taros?" "U pravcu Mazatenango, u susednomselu!"Sa ovim se već moglo nešto započeti. Na odlasku moj pogled okrznu prijatno popunjen džins itinejdžerske grudi koje su sad opet slobodno poigravale na suncu.

Javna.perion.ica rublja u Santa Luciji.

U takvom društvu bile bi čak i nemirne noći u Džangl Lodžu pod-nošljive. Šta bi moglimoskiti? Naučilo bi se s njima živeti.

Finka, u kome, osim kukuruza i kafe, irna i neprocenjivog bogatstva

U zamrlom Bilbau, kojije podrhtavao na svetlosti sunca, sreli smo jedan teški traktor. Brkatog

senjora, pored kojega su sedela dva in-dijanska dečaka što su se,

čim. ugledaše strance,gr čevito uhvatili za svoje velike mačete, upitali smo: "Tražimo piedras antiguas\ Gde se,

molim vas, nalaze?"Posle kraće pauze, u kojoj su njegove tamne oči kritički odmerava-le nas i naš automobil,zapitaoje:"Jeste li vi arheolozi?" Po spuštenom tonu njegovog glasa naslutili smo da nije imao najboljaiskustva sa arheolozima.

Ne, odvratio sam, mi smo iz Švajcarske i samo bismo želeli da sli-kamo staro kamenje. Na reč "Švajcarska" njegovo se lice razvedri:"Švajcarci! Poznajem dva Švajcarca, mašinska inženjera. To su dobri Ijudi!".U sebi sam se brzo zahvalio svojim zemljacima i pokušao da shva-tim štaje brka rekao

dečacima na nekom nerazumljivom dijalek-tu. Jedan od njih skočioje s traktora i uvukao se unaš auto, i dalje čvrsto stiskajući dršku mačete. Na besprekornom školskom španskom vodio nasje dečak uskim poljskim putem između plantaža kukuruza i kafe sve dok nije za-povednički izgovorio: "Ovde!" Spretno poputlasiceiskočioje iz au-tomobila i stao mačetom, kroz dva i po metra visoku k'ukuruzovinu, kr čiti


29/184

stazu, dok su nani dngački listovi svirali oko ušiju tako da smo u ovom gustišu s mukomuspevali pratiti našeg vodiča.Iznenada nasje p'iistio napr ćd. "Tamo", rekaoje. Načinili smo ne-kolikokoraka i našli se namaloj, svetloj čistini, kojaje zapieclra an-tigua prečnika 3,5x4 m predstavljala divan zelenikontrast prema plavkastom sjaju bazalta.

Na jeclnoj č istini našli smo "staro kanicne" ii Bilbuoa.

Uz fotografiju reljefa koja sledi, želeo bih dati jedan opis. U sre-dištu mitološke scene nalazi seveliki Ijudski lik, koji pruža i-uke i dlanove nagore; jedna ruka obuhvata predmet sličan

bodežu, a u drugoj se nalazi okrugao predmet, koji bi mogao biti lopta ili lobanja, ali isto tako i plod kakaovca ili bomba od stršljenova. (Maje su navodno bacale bombe od stršljenova međuneprijatelje. Kako su se sami strelci štitili od opasnih uboda?) Čovek ima ha se-bi majicukojatesno prijanja -uz telo, a opasanje širokim pojasom, o koji je zakačen konopac vezan uveliku omču što se klati zmeđu dugih nogu. Moderanje, poput majice, i muški nakit od tkanetra-ke u kojoj je izvezen lik, a koja se završava resama. Pantalone su uske kao farmerke; nanogama su do gležanja visoke cipele s pri-lično ekstravagantnom kopčom. Levo od togmuškarca stoji neko bos, ali sa širokim pojasom; čini se kao da taj neko čoveku u sre-dištuscene nešto pruža ili mu barem jasno ispruženim kažiprstom na nešto skreće pažnju. Zatim jetu, na desnoj strani kamene slikejedanbos Indijanac na sedištu, doduše sa štitom, koji žongliraloptama ili nečim okruglim, u svakom slučaju nekom stvar čicom kakvu drži i onaj drugi,moderno opremljeni muška-rac. Plastična scena okruženaje pticama, figurama, likovima i sim-

boličnim znakovima. Čovek u centru nosi na desnom zglobu ruke (a mora se dobro udubiti uscenu da bi se to otkrilo) ovalan predmet.Ovaj detalj važanje stoga što su na drugom kraju sveta - u zemlji Akad i u Vavilonu na Eufratu- svi bogovi opremljeni sličnim sim-boličnim rekvizitom.

Kolikoje duboko ovaj kamen mogao da seže u zemlju? Ima li on i na nevidljivoj poleđini nekireljef? Ovdejoš nije došla do izražaja istraživačka radoznalost arheologa.

Na seoskom trgu Santa Lučija Kocumalguapa postavljenje, kao spomenik, sličan kamen sistovetnim prikazom. Arheologija sma-tra da su to scene ritualnog oblačenja za neku od igara sloptom, koje su bile narodni sportMaja. Ja sumnjam u ovo objašnjenjejer mi to nalaže


30/184

zdravorazumsko rasudivanje: ukras na glavi čoveka koji dominira, ometao bi igru; konopackoji visi, smetao bi pri tr ča-nju; široki tesni pojas steže telo, a cipele na zakopčavanje sprečava-le bi u igri potrebne okrete; osim toga, ne može se ni zamisliti kakva igra s loptom u kojoj biigrači nosili šiljato oružje.Ovo oružje nalikuje onim predmetima što se vide na statuama bo-gova u Tuli, glavnom

božanskom gradu carstva Tolteka.Iz tla na kome smo stajali iskopane su 1860. godine, za vreme ra-dova na raskr čivanju,

predivne stele. Vlasnik zemljišta stigaoje do Austrijanca dr Habela, kojije 1862. putovao krozMeksiko teje po-setio i ovo mesto; onje načinio prve crteže stela, kojeje pokazao

prilikomjednog boravka u Berlinu direktoru Kraljevskog muzeja za etnologiju dr AdolfuBastianu (1826-1905). Bastian je posetio Santa Lučia Kocumalguapu 1876. i od vlasnika Finkeotkupio sve do tada pronađeno kamenje, kao i sve buduće iskopine, za berlin-ski muzej. Takose danas u zapadnoberlinskom Etnološkom mu-zeju može videti osam stela. Prema ugovoru iz1876. Muzej polaže pravo i na kameni reljefsa čistine u kukuruznom polju, ali se an-tikvitetisada ne smeju izvoziti iz zemlje. Zemlje Srednje Amerike


31/184

Reljef koji sam opisao

postale su ponosne na svoju istoriju; da su svoje neprocenjivo blago umeli ceniti pre no štojevremenom opustošeno, njihova ladost zbog identiteta koji im je donela istorija naroda sada ne

bi bila po-mućena.Stele u berlinskom Etnološkom muzeju trebalo bi da veličaju kul-tne scene iz igre s loptom:

bogu sunca pobednik pruža srce. Kak-vom se bogu sunca ukazuje ova čast? On je predstavljenkao stvorenje s kacigom, kojeje sišlo s neba i kojeje okruženo snopom zrakova. Lapidarnokatalogiziranje - bog sunca - nije dovoljno. Izrazimo se savremenim žargonom: treba se


32/184

zapitati ko je predstavljen kao "bog sunca", kakvo mesto po rangu zauzima u predanjima onihkoji sn ga predstavili na reljefu, kao i na osnovučega je bog sunca mogao zahtevati srce kao najveću žrtvu."Želite li da kupite kamenje?", upitaoje traktorista kada smo mu doveli dečaka nazad."Ne, hvala", rekao sam. Onaj kome na granici otkriju antikvitete u prtljagu, znao on za njih ili

ne, plaća kaznu i nema nikakvu šansu da čoveka iz kukun.izišta kraj Santa LučiaKocumalguapa postavi uFeldbrunu kod Soloturnau mojoj bašti. DrBastianje 1876. i sam imaoskoro nerešiv problem prilikom prebacivanja preteških stela, iakoje država odobrila ovajtransport. Tada su dvainženjera našla rešenje kako da se gromade neprohodnim putem prebacedo luke Sen Zoze, udaljene 80 km: stele, koje su imale reljefsamo najednoj strani, presečene su

po dužini, a poleđinaje radi smanjenja težine izdubljena; ravneJoš uvek teške ploče pričvršćenesu na volovsku zapregu; pri pretovarujedna stela se prevrnula i potonula na dno luke gdejoš idanas leži. 1 narednih dana odbijao sam sve ponude "starog kamenja".Ona crnokosa devojka nije nam dalatačn-u informaciju; naime, re-klaje da se Finka la Iluzionenalaze u susednom selu. Traktorista je znao daje to odmah izvan mesta i da treba na seoskomtrgu pi-tati za put koji vodi direktno tamo.

U hladovini, na stepeništu crkve iz doba španske kolonije, tri Indi-janca igrala su karte. Nanašfe pitanje o putu prišao mijejedan od njih lukavo se cereći, s namerom da mi proda "starokamenje". Ništa me ne bi moglo namamiti da uzmem kamenje kojeje bilo sa-mo pogodneveličine. Bez mikroskopa i bez dovoljno znanja ne


33/184


34/184

Tri primera na stelama u berlinskoin Etnološkom muzeju: Bogovi silaze s neba!

može se naslutiti da lije nešto stvarno staro ili samo "staro" izgleda, a u stvari potice iz nove proizvodnje. Domaćini obrađuju kamenje da izgleda kao staro. Još uvek talentovani za

umetničke zanate, urezuju u kamenje mitološke scene prema davnašnjim uzorcima, stavljaju gazatim u žar drvenog uglja gde odstoji u pepelu, posle ga četkaju četkama za cipele, a ondaostave nekoliko dana nakiši. Ta-ko ovde uspeva - osim kukuruza i kafe - i "staro kamenje",koje le-teći turisti tako rado uključuju u svoje zbirke trofeja.Tamo preko sedeo je policajac pod stablom meskita sa šarenim lišćem i plodovima sličnimrogaču, koji služe kao stočna hrana. Ka-da sam mu prišao ne bih li konačno dobio, recimo,službenu infor-maciju, taj mladi uniformisani čovek ustaoje i izvukao iz džepa na grudimazviždaljku s kuglicom, možda da bi nam pokazao kako može dozvati i pojačanje. Da lije onznao gde se nalazi naše odre-dište - to se nije moglo dokučiti iz njegovog zafrvorenog izrazalica;za svaki slučaj uputio nasje na svogkolegu; ovaj je saslusao naša pitanja i bez reči nas

prosledio komandantu u susednoj prostoriji, Ljubazno ali odlučno zahtevaoje šef da pogledamoj pasoš i kritički je posmatrao svaki od mnogo graničnih pečata. Za koga li me je smatrao?Za lovca na antikvitete? Službeni izraz njegovog lica po-staoje Ijubazniji kada je pri

prelistavanju video švajcarski krst. Meni nerazumljivim dijalektom naredio je mladom


35/184

bojažljivom regmtu da nas odvede u Finka la Ihizione. Usred vožnje mladić od-jednora ispmžiruku u vidno polje tako da samjedva uspeo da za-kočim. Naš auto se zaustavio pred kapijom odkovanog gvožđa. "La Iluzione", primetioje mršavko.

Odmah po izlasku iz kola iznenadio meje duplikat kamene plasti-ke kakvu sam snimio pre petgodina u El Baulu55, jednom seocetu koje se nalazi nedaleko od Santa Lučia Kocumalguapa.

U El Baulu - kao i ovde - prikazanje čovek medveđe snage, s rat-ničkom kapom koja pokrivaglavu poput ronilačke kacige; iza pro-zor čića se vidi lice; jedno "crevo" povezuje "kaciguronioca" sa "rezervoarom" na leđima. Razumljivo - čitamja - radi se o pobed-niku igresloptom. Akoje "igrač s loptom" iz El Baula toliko vreme-na dremao pod siromašnim krovomiza jedne fabrike šećera, nije ni duplikat prošao bolje: on se dosađivao među starudijama na au-to-otpadu. U arheološkom katalogu raskošni komad iz El Baula uvek se navodi kao"monumentbroj 27", ali nigde nisam našao na-pomenu da se ovde u Finca nalazi duplikat. Ili jemožda monu-mentbroj 27 prenet ovamo? (Napomena: otišao sam istoga dana u El Baul. Tamo,

još uvek na istom mestu, stoji takav čovek, samo je nestao zaštitni di-veni krov.).Otvorili smo tešku kapiju. Svinje su roktale, dva mršava psa njuškala su oko nas, zastajala prednama, dao sam im orahe iz našeg izletničkog provijanta. Na vratima ograde od letava stražario

je izborani starac i žvakao listove koke. Neuredan, izložen svakojakom vremenu onjevodioračuna o zbirci starina-divovskim, sjajno modeliranim glavama, iz kojih su buljile velike oči, teo stelama, koje me spontano podsećaju na San Augustin61 u Južnoj Americi: najmanje četirireljefa imaju isti umetnički ru-kopis. Pa da nije došlo, sinulo mi je kroz glav-u, do neke seobeIn-dijanaca sajuga na sever, iz Južne Amerike u Srednju Ameriku. Gvatemalske arheologe nemogu shvatiti: oni dozvoljavaju da propada blago iz davnih vremena.

Nepouratno blago skupljeno najednom stajalištu automobila

Trebalo je da nas narednog dana u Finca Los Tarros vodi policijski pomoćnik, ali se ni on nijesnalazio. Kadaje pitao Indijance koji su radili na plantažama, izgledaloje da ne žele da namdaju informa-cije, čak kao da su namerno hteli da nas zavedu. Posle snažne kiše, kojaje lila kaoiz kabla i koja se odjednom izlila na džunglu, sunce je brzo rasteralo oblake. Vazduhje biotakovlažan, da se nije moglo disati. Sve se lepilo i mirisalo na plesan.

1 moskiti su učestvovali u našem putovanju; ako bismo jednoga


36/184


37/184


38/184

Odgovor nisam razumeo, jer se radilo o dugom indijanskom ime-nu. Upitao sam ponovo. Narazumljivom španskom rekaoje "Bog sveće".

"Da li je njegov lik već dugo ovde?"'"Oduvek", rekaoje Indijanac. "Bogje pomogao našim precima ijoš uvek pomaže nama".Porodica ,se potrudila da iščezne što je raoguće neprimetnije. Možda su se 'bojali da bih mogao

kazati seoskim duhovnicima da su se odali "paganskim" običajima. Umirilo ihje kada su čulida dola-zim izjedne daleke zeinlje i da nameravam još danas otputovati. Najstariji Indijanac

prostodušnoje izvukao amajlije iz vreće, upa-lioje nove sveće i na kamen nasuo tamjana, kojijezamirisao smo-iasto i slatkasto. Kada se grupa ponovo predala svojoj pobožnosti, nečujno smose povukli.Mladi pomoćmk bioje zbunjen. Odrastao u Santa Lučia Kocumal-gTiapi, nije uopšte znao danjegovi zemljacijoš uvek mole svoje sta-rebogove za sreću i blagoslov. Platili smo uslugunašem mršavom pomoćniku, koji je konačno postao prirodan i nije skrivao radost zbogneočekivanogbakšiša. Kasno noću stigli smo u Gvatemala Si-ti. Bili smo nmorni od mnoštvautisaka toga dana.

Noturno

Na recepciji u hotelu "Eldorado" zatekao sam poruku da pozovem univerzitet i da tražim profesora Diega Molinu. Portir mije obja-snio da se radi o najboljem fotografu u Gvatemali,koji svoju vešti-nu predaje studentima na univerzitetu.

Ovde su. arheološke dragocenosti izlozene vetru. i. nevremenu


39/184

Sat kasnije, profesorje došao po nas. Mršav, visok čovek; mogao je imati preko 30 godina. Uuglu usta držaoje hawa tampa, malu cigaru, kojuje - obično nezapaljenu - držao izmedu usanau sva-koj situaciji. U toku vožnje pričaoje kakoje proveo godinu i po da-na u Tikalu, da binapravio fotografije metropola Maja u svim godišnjim dobima, pri razlicitim dnevnimosvetljenjima.

Ono što nam je pokazao bilo je impozantno. Molina radi za ne-mački časopis "Geo" i zaamerički "National Geographic". Takvih slika Tikala, od kojih zastaje dah, nema više nigde nasvetu. Mo-linaje upitao da li bi smeo napravitijednu moju "dramatičnu" -tako se izrazio -fotografiju. Zašto da ne?Postavio meje najednu obrtnu stolicu. Čitava grupa sijalica iz re-flektora bljesnula mije ravno ulice. Tek što sam pažljivo slušajući upustva majstora, zauzeo krajnje neprijatnu pozu, kada senađosmo u potpunom mraku zbog uobičajenog ispada struje u gradu. U grobnoj tmini mogaosam se orijentisati samo po ci-ve-nom žaru hawa tampa cigare. Posle izvesnog vremena svetlo

je opet došlo.Diego Molina spnstio se najednu barsku stolicu izavelike kamere, a ona se u tom trenutkuslomila. Smejali smo se. Molinaje s druge stolice doterao sliku. Kameraje škljocnula, a

ispodtavanice studija rasprsnuo sejedan od reflektora. Delovi su proleteli pored moje glave.Zb'unjeno sam gledao u ostale reflektore, ali Molinaje tvrdio da se ovo često dešava, međutimretko kadjedno za drugim i da se takvih pojava danas više ne treba plašiti. Taman su njegoveumi-rujuće reči doprle do moje uspaničene duše, kad se izjednogtran-sformatora, iz kojeg sustreali kablovi kao špageti, pojavi dim. Siktaloje, transformator se oglasio muklim tonom, aonda prestao da radi. Opet smo ostali u mraku. Diego Molina, majstor improvi-zacije,

privukaoje kutiju s baterijama, promenio osigurače, spojio vodove, i dok mi je desnimkrajičkom usta objašnjavao šta radi, tanka cigara visilaje nepomično u levom uglu. Odmeriomeje po-gledom i tutnuo mi u ruke, da bi me zaposlio,jednu praistorijsku figuni.Posle ovog poziranja postalo mi je kristalno jasno daje poziv foto-modela a) veoma naporan, b)opasan i c) da za mene nije pogodan.

Nije mi samojasno, da li će se do početka štampanja ove knjige stići serija fbtografija "Tikal".Diego Molina mijeto obećao. Manana?7 ' 1.

Obilazni put za Kopan

Zapravo, uopšte nismo hteli ići u Tegucigalpu, glavni grad Hondu-rasa. Našje cilj bio Kopan, aon se nalazi bliže Gvatemala Sitiju ne-go Tegucigalpi. Pi-eponičili su nam da u Kopan, ipak,

odemo


40/184

Notruno – Kao Švajcarac oč igledno nisam bio posedan za „dramatič ni“ fotos.

dužim putem, avionom preko Tegucigalpe, jer bi putovanje kroz prašumu bilo opasno zausamljeno vozilo.


41/184

Često se desi da nam neko sitno zadovoljstvo nadoknadi inače ulu-do izgubljeno vreme. Takvozadovoljstvo doživeli smo u hotelu Honduras Maja, u čijem je suterenu radio kasino.Ralfija smo posmatrali.Dvojica igrača ruleta privukla su našu pažnju. Desno od krupijea, u divljoj igračkoj strastiznojio se debeli crnac, a znoj muje direkt-no sa zatiljka natapao sako, jer taj kolos uopšte nije

imao vrata;zračio je veselošću večitog dobitnika.1 stvarno, posle svake igre, krupije je gm'ao pred njega nekoliko vi-sokih stubića žetona. Nadrugom kraju stola, naspram debelog crnca, stajaoje suvonjavi bradati belac, koji se poslesvake igre ce-rio i pokazivao dva žuta ocnjaka, jedine zube u ustima. Neskladni par igraoje utandemu.Jedva da se pločica i zaustavila, a oni su zauzeli, s tačnošću džepa-roša, sva polja od 1 do 36,

pa čak i nulu i duplu nulu, koje su uo-bičajene u američkom ruletu, dakle, 38 brojeva.Logično, majstorskijetim u svakoj rundi dobijao, a igubio. Tride-set i šesti žeton, adut, ostaojena stolu, a nula i dupla nula pojavile su se prazne. Isplaćenoje ukupno 35 puta i sveje otišlodebelom crncu i suvom belcu. Kada se kuglica zavrtela, pokazali sujedan drugom dva prsta,znak pobede kojije izmislio Vinston Čercil.Krupijei - otmeni, kakvaje ova vrsta Ijudi za igračkim stolovima u celom svetu - s mukom suse savladavali, a iz njihovih očiju svetlu-caoje sarkazam. Igrači koji ne znaju da računaju, zanjih su u pra-vom smislu reči čist dobitak: nemarno su stavljali u džep ono što su večitidobitnici davali za igru.

U Kopanu, najjužnijem od velikih gradova Maja

Uštedevši nam dva danavožnjekroz prašumu, spustio nasje mali avion sa indijanskim pilotom, posle jednočasovnog leta, nanerav-nu travnatu pistu aerodroma Kopan, koji je vazdušnim putem udaljen od Tikala 270 km, i ima istu, tropsku klimu. Španski hroničar Diego Garsia dePalasio (1)^ napisaoje o Kopanu 1576,godine:"... tamo se nalaze ruševine divnih hramova, koje dokazuju da

je ovde nekada bio veliki grad. Ne može se pretpostaviti da su primitivni Ijudi, kakvi sunaseljavali to mesto, bili •u stanjvi da ga izgrade onako kakoje bio izgrađen. Među ruševinamana-laze se veoma dragocene stvari. Pre nego što se stigne onamo, naiđe se navrlo debele zidinei najednog ogromnogkamenog orla, koji na grudima ima kvadrat čije su stranice duže četvrt

španskog inča i na kome se nalaze znakovi nekog nepoz-natog pisma. Ako se priđe bliže, možese videti lik velikogkame-nog diva; Indijanci kažu daje to bio čuvar svetilišta..."

Od "ogromnog kamenog orla" nije ostalo ništa, baš ništa. Stručnjaci Kopan, najvećuznamenitost Hondurasa, nazivaju i"Aleksandrijom Novoga Sveta". Silvanus Grišer (2) rekaoje daje Kopan bio grad u komejeastronomija dostigla vrhunac svoga raz-voja; on gaje smatrao naučnim centrom Maja.Ruševine, potpuno obrasle prašumom, otkrivene su 1839. Čitavih sto godina kasnije počelo ses iskopavanjem. Otkrivenoje 38 stela, prosečne visine četiri metra i širine metar i po. Na svakojse nalazi štukovani reljef...

Kolikoje literatura o ovim nalazištima obimna, tolikoje i proti-vrečna. Dok po jednima "stelaB" predstavlja surlu slona, drugi u njoj vide stilizovane are, papagaje koji žive u ovom kraju.Ranijeje dokazivano da ovdašnji narod nij e nosio brade, pa iznenađuju stele sa bradatimlikovima: "stela B" prikaznje dva takva lika. Centar Kopana, sa svojim palatama i piramidama,


42/184

hramovima i terasa-ma, lcži na višem nivou nego lepezasto izgrađen grad, pa se zatonazivaakropolom ili gornjim gradom. Tačnou sredinigornjeggra-da nalazi se loptačko igralište,dugačko 26 i široko 7 metara.

Srećan slučaj je htoo da mi direkcija dodeli Tonija kao Cicerona;

ispostavilo se daje ovaj visoki, mršavi fruristički vodič član AAS, čakje sa sobom nosio ičlansku kartu. AASje skraćenica za.Ancient Astronaut Society, kojeje osnovano 1973. u Čikagui koje ima svoje članove u preko 50 zemalja sveta. AAS') je društvo od opšteginte-rcsa, kojeima za cilj da sakupljanjem i razmenom indicija utvrdi teoriju o preistorijskoj posetivanzemaljaca. Tonije skrenuo paž-nju na spocif'ičnost.i koje tm'isti obično ne zapažaju. Takosmo se našli prod stelama koje začudujuće liče na štukovane radove kakvi se mogu videti uAngkorVatu, kmerskom svetilištu u Kambodži. To arheolozi ne žele da vide. Ne bi smela

postojati nikakva sličnost između Kopana i Kambodže. Dokle bisino stigli kada bismo tum-balitako lepo raspoređene svetove.Toni nam je, takođe, pokazao isklesane zupčanike i oblike slične točku sa centralnomosovinom, oltare koji su ukrašeni datumskim znakovima, tejedmi posebno interesantnu slikukoja začuđujuće podseća na moped.Apsolutnu senzaciju predstavlja stepenište sa 63 stepenika, ukrašeno hijeroglifima, kojejevodilo u danas razoreni hrara,

Stepenici na 10 metara širokom stepeništu ukrašeni su reljefom;grupe Ijudi što sede smenjuju se sa oznakama datuma i sa oko 2500 hijeroglifa - to je najdužido sada poznati natpis Maja, koji najvećim delom nije dešifrovan. Toni namje skrenuo pažnjuna podnožje jedne stepenaste piramide i na oltar: prikazanoje 16 sveštenikaastronomakoji sunosili turbane, sedeli naorijentalni način, prekrštenih nogu, i radili nešto sa ritualnimkalendarom od 260 dana.

Kopanje smešten u dolini Montagve, dugačkoj 13 kilometara, i za razliku od Tikala, sagraden je uz samu reku! Uprkos tome Maje su postavljale kanale i rezervoare za vodu! Moderniradarski uređaji omogućili su otkrivanje kanalizacionog sistema od više hi-Ijada kilometara.Oduvekje, naime, bilo poznato da su Maje gradile kanale, ali se niko nije potrudio da obiđe

barjedan od tih kanala. Tek 1975. došli su američki istraživači (3) na ideju da postave radar uSred-njoj Americi; hteli su saznati da li se ispod neprohodnog prašum-skog sloja nalazi jošneki od gradova Maja. Patrik Culbert i Ricliard E. W. Adams, arheolozi sa univerzitetaArizona, molili su za pomoć NASU. Godine 1977. svemirske asocijacije stavile su naraspolaganje arheolozima specijalni radar Galilej II, koji je konstruisan za istraživanje površineVenere.Galilej 11 nije odašiljao radarsketalase samo okomito nadole; onje slao signale i primao njihov

eho do 75 stepeni udesno od aviona.Zavreme dvoiposatnogletakoji su istraživači organizovali u ok-tobru 1977, radarskijekartografisana oblast od preko 20 000 kva-dratnih kilometara. Godine 1979. i 1980. ponovljenisu letovi, ovoga puta sa boljom tehnikom.Istraživači su pronašli ono što su tražili: kamene mase, pokrivene mševine trgova; ovemarkantne tačke međusobno su spojene di-jagramskim isprekidanim linijama. Takoreći kao

produkt otpa


43/184

Toni naimje skrenuo pažnju naposebno bogato ukrašene stele,pored kojih su turisti neza.interesova.no

prolazili.

dakajednog poduhvata, otkrivenaje mreža planski građenih kanala.

Ja sam samo želeo da razjasnim pitanjakoja su se stalno postav-Ijala. Koje izdao nalog zagradnju? Koje napravio projekte? Oda-kle je došla masa Ijudi, koja je istovremeno gradila palate, hramove, piramide, puteve i kanale. Odakle su došli po-Ijoprivrednici koji su hranili teIjude i njihove porodice? Onaj ko sve prima olako, trebalo bi barem da se začudi nadučinkomjed-nog naroda iz kamenog doba.Pod žućkastim večernjim svetlom leteli smo nazad. Zgrade i drveće ocrtavali su monstruoznoizdužene senke, samo su Ijudi mogli umaći niskom reflektoru zalazećeg sunca.

Jedinstveni Sočikalko

U ogromnom prostranstvu Meksika - dva miliona kvadratnih kilometara mesto Sočikalko nijeveće od tačkice na geografskoj karti, ali to mesto u Srednjoj Americi krije neštojedinstveno,Ono niije nedostajalo u zbirci.


44/184

Već i sama vožnja od Meksiko Sitija najug, kroz šume pinija, ste-pe pune kaktusa i bodljikavog grmlja, vatromet hibiskusa i bugenvilea, pored orhideja svih mogućih cena što viseu žardi-njerama duž puta koji se uspinje na 2800 ni nadmorske visine, predstavlja san onadmoćnosti našeglepog sveta. Za uzanu sub-tropsku dolinu Kernavaka, kroz koju smo sevozili, Meksikanci kažu da bi u svako doba mogla biti raj na zemlji: klima je blaga, ojive

plodne, Ijudi (zbog toga) Ijubazni i strpljivi. Uvek se može


45/184

osloniti na saobraćajne putokaze, sa slikovitim internacionalnim oznakama, mogu se"pokupiti" usput znamenitosti: spilje Kakahuamilpa, sedamjezerana šumovitom brežuljkuZempoala a onda opet dolaze putokazi za stepenaste piramide.nNa 1500 m visinejedna tablica

pokazuje put za Šočikalko, koji se nalazi na brdu nastalom od kratera vulkana Adjusko.Graditelji

su zaravnali kupolu brda i iskoristilije u svoje svrhe. Nije poznatokada se to zbilo. U spisima samo stoji da se ovde, u 9. veku naše ere, nalazila najznačajnijatvr đava Srednje Amerike.

Nedovoljno, jer se ne spominje daje ovde mnogo vekova ranije nastao astronomski centarsajedinstvenom opservatorijom. Ka-ko se Šočikalko u početku zvao? Ko to zna? Prevedenosajezika

Nahua , Sočikalko znači "Mesto cvetnih kuća". Ovaj naziv ima tu prednost nad mnogimdrugim pokušajima da mu se nadeneime, što tačno odgovora stvarnosti. Dovoljanjejedan pogled uoko-lo.Do sadaje iskopan tek neznatan deokompleksa. Danas tim prosto-rom domimraju glavna

piramidaLaMctZmče i palata, te nešto niže postavljeno igralište (69x9 metara), koje su njegovi

graditelji be-sprekorno uravnali. Sve do sada iskopane građevine na terenu površine 1300x700metara postavljene su u pravcu sever-jug. Dve piramide, postavljenejedna prema drugoj kao uogledalu, ukazuju na savetovanje sa astronomima: za vreme ravnodnevice sunce sija tačno

preko centara piramida.

Na skoro kvadratnoj površini (18,60x21 m) nalazi se La Malinč e; glavna piramida gradena je na četiri strane sveta; na zapadnoj strani nalaze se stepenice širine9,60 m sa 14 stepenika i vode do vrha spomenika (16,60 m). Spoljašnji zidovi ukrašeni sureljefom koji prikazuje osam pernatih zmija. Ako se pažljivo posmatra, one više liče na letećezmajeve koji svojim telima prianjaju uz građevinu. (Glave silnika izvanredno bi se uklopile udekoracije hrama

nebeskih gospodara u Pekingu!). Na pristojnom rastojaiiju, iz- međn zmija-zmajeva, sede s prekrštenim nogama Ijudska bića koja na glavama imaju visoke ukrase; ove su figure dobi-o

odevene i bogato ukrašene nakitom. Poklon za nas su naravno, i serije do sada neodgonetnutihznakova. Reljefi su urezani u ploče od andezita, koje besprekorno prijanjaju jedna uz drugu,kao da su sastavljene bez fuga i maltera. Mora biti daje piramida nekada sijala svim duginim

bojama, jer su pronađeni ostaci boja čitave palete. Jedinstvena atrakcija u Šočikalku nalazi se pod zemljom. Stubovi su ukopani u stenu. Na njihovim gornjim delovima nalaze se otvori krozkoje se gleda pravo u zvezde. Ovi podzemni tuneli čine opservatonju koja ima samo jednuosmatračnicu deset metara pod zemljom.Zaista čudna opservatorija. Jedan stub ukopanje u stenu do dubine od 8,5 m; na toj dubini,ispod stuba, načinjenjejedan prostor sa bočnim izlazom, da bi onda - izuzevjednog malog šahta

u sredini - opet sve bilo zatvoreno. Ovaj šaht, čiji zidovi formiraju šestougaonik, vodi uzsasvim malo zakošenje skoro vertikalno nagore. Kada 21. juna u podne sunce dođe iznad šahta,

počinje velika čarolija. Pošto još nikada nisarn doživeo ekvinocijum (ravnodnevicu) u Kalku,to navodim meksičkog inženjera Gerar da Leveta:"U podzemnoj komori u stenama - izuzev difuznog okruglog sve-tla na tlu - ne vidi se ni prst

pred okom. Oko podne dolaze Indijan-ci sa zapaljenim svećama u ovu prostoriju. Amajlije i posude s vodom, koje nose sa sobom, postavljaju u sredinu i čekaju nebe-sku svetlost kojatreba da osvetli amajlije i vodu. Sunce se polako diže, a njegova svetlost pada kroz šaht ukomoru. Sve se dešava tačno u 12 sati i 30 minuta. Najpre kao pipkajući, tražeći, klize zraci pozidovima, snop svetlosti postaje širi, dok potpuno ne ispu-ni šaht i ne osvetli komoru. Iznenada

počinje refleksija svetlosnih kaskada od tla u svim pravcima i one obasjavaju sve oko sebe kao

svetleći prsti laserskog zraka. Ne znam, i to niko ne može objasni-ti, kako nastaje ovaj efekat.Fascinantni prizor traje oko 20 minu


46/184

ta. Prostorija za to vreme sija poput kristala obasjanog svetlošću. Indijanci ćuteći gledaju goreu šaht koji svetli. Čim svetlosti nesta-ne, uzimaju amajlije i posude s vodom i nemo ih iznosenapolje. Ta-da se smeju i obesno igraju u znak zahvalnosti svome bogu."Čemu čitava čarolija? Ko je izmislio ekscentričnu igru sunčeve svelosti? Koje izračunao stepennagiba šahta za upad sunčeve sve-tlosti 21. juna u 12.30 sati? Koje zahtevao građevinskuinvesticiju za spektakl kojije Majama- u modifikovanom obliku - bez sumnje poznat? Oni suživeli u tamnim sobama s malim prozorima, dakle, nema sumnje da su gledali igru sunčevesvetlosti. Umesto da se da-de odgovor, samo se spekuliše. Da li je nekada u komori ispod du


47/184


48/184

Stranice šahta formiraju šestougaonik.

Pernate zmije? Leteći zmajevi?

bokog stuba bila sakrivena božja figura koja je imalačudesno ogledalo? Da li su astronomikontruisali šestougaoni šaht kako bi ukazali na šest boja spektra?

Dalije ovde dole materijal obrađentako dabudevidljiv samo pod polarizovanom svetlošću? Ili jemožda prilikom iskopavanja ne-promisljeno otkopan fluorescentni kamen, kome su Stari

pripisi-vali čudovišnu moć?U drugom tomu svoga poznatog dela (4) John Stephens i Frede-rich Cathenvood govoreojednom čudnom dogadaju; oni su došli do izveštaja španskog hroničara Francisca Antonia deFuentesa, kojije sačinjen oko 1700. godine - dakle, 140 godina pre Stefensa i Kathervuda.Fuentes opisuje svoju posetu starom gradu Maja, Patinamitu, centni Kafiikel-Indijanaca:"Zapadno od grada leži brežuljak, koji str či nad gi'adom, a na brežuljku se nalazi mala okruglazgradavisine 1,80 m. U sre-dini tog objekta postoji ispust načinjen od neke svetlucave

supstance koja izgleda kao staklo, ali pravi sastav tog materi-jala nije poznat. Oko ovogobjekta sede sudije i donose presu-de koje se odmah izvršavaju. Ali pre nego što se ove presude izvrše, treba proročanstvo da ih potvrdi. Zato trojica sudija napuštaju svoja mesta i polaze u usek doline. Tamo se nalazi mesto za prizivanje sa crnim providnim kamenom, načijoj površini se ukazuje božanstvo i potvrduje presudu. Ako se ono ukaže na crnom kamenu,


49/184

osuđenik se odmah oslobađa. Isti kamen pitao se za savet ako se odlučivalo o rafru i miru.Kasnije je za taj kamen saznao biskup Francisko Maroken i naredio da se razbije u višekomada. Najveći komad služioje kao oltarska ploča u crkvi Tepkan Gvatimala. Ovaj kamen,nepovratne lepote, imaojebočne stranice dužine 1,35 m."Kada su Stefens i Kathervud na svojim istraživačkim putova-njima kroz oblasti Maja želeli da

pogledaju proročanski kamen u crkvi Tepkan Gvatimala, on više nije bio na ploči oltara.Sveštenik je tvrdio da ima još samo komadić svetog kamena kome se Indi-janci klanjaju inakrajuje iz duboke vreće izvadiojedmi krhotinu najobičnijeg škriljca'.

Da li je hroničar de Fuentes fantazirao kad je opisao proročanski kamen, ili je sveštenik pokazao neki drugi kamen, bojeći se da po-kaže pravi, ili ga zaista više nije imao? Ne zaboravljajući sveštenički talenat za insceniranje, može se po-misliti da su oni "čudo" odsvetlosti21.junauvi'stili u šou svojih ri-tuala. To bi bilo samo delimično objašnjenje, aii ni

izdaleka objašnjenje specifičnosti podzemne opservatorije. Međutim, van svakeje sumnje to,daje ovaj deo bio neka astronomska majsto-rija.

Četiri leteća Indijanca iz El Tajina

Uvek su me interesovali voladores, leteći Indijanci ali sam pro-puštao prilike da posetim ElTajin. U Akapulku sam to mogao vi-deti, međutim, folklorni običaji izazvali su turističkugnžvu. Ovoga puta sam skoknuo tamo. Oko 16 sati Ralf, Helmut, jedan nemački novinar i ja

sleteli smo u Verakruz, prvi lučki grad koji su osvojili Španci 1519, a danas najznačajniju lukuMeksika. Po-sle trosatne vožnje automobilom kroz pl;nitaže liinuna i banana duž obaleKaripskog mora, učinilo n;un si.' painetnim da po-tražimo prcnoćište.


50/184

Pred namaje bio gradić Tekolutla. Ovde se proslavljala fiestaMe-xicana. Mnzikanti sn marširaliulicama. Na svimtrgovimabiloje puno sveUi, igralo se u ritmu, kako je to već uobičajeno uovim zemljama. Ljudisnsegomilaliuzmasivnezidove.Svidobrihoteli bili su puni. Primili su nassamo u jednom, očigledno drugora-zrednom. "Mar y Sol", more i snnce, zvao se ta],hotel i nije

imao baš nikakve budućnosti. Sobe su bile velike, pai

čiste, alitojebilo sve. Drugo ništa nijefunkcionisalo. Vrućinajebilanepodnošljiva. Pobegli smo u restoran u bašti.

Jedan simpatičan stariji gospodin seoje s nama. Pitao sam se ka-ko izdržava, ali on je stvarnonosio kravatu. Pravi džentlmen, Počeli smo razgovarati i upitali smo ga zašto je hotel u tako

jad-nom stanju, kad bi očigledno mogao doživeti i bolje dane. Stari go-spodin se nasmejao:"Imam 64 godine i rođeni sam Meksikanac. Mogu vam čak obećati da se u ovoj zemlji nećeništa promeniti bez obzira na to kakvu vla-du imamo.To dolazi od klime i našeg odnosa prema životu. Meksiko je divna zemlja, imamo i nafte, izlata, i srebra, i dragog kamenja, uz to i urana u velikim količinama. Mi smo bogati. Imamo

pustinju, prašumu i planine. Ovdećete doživeti sve, od pogubne vru

ćine do ve

čitog leda. Ovo je jedinstvena zemlja. Ima samo jedan nedosta-tak - ovde živi previše Meksikanaca!"

Gospodin nas pogleda i polako privuče svoju čašu s tekilom, raki-jom od agave, te prstima uzemalo soli i komadić limuna. Pili smo dobro, oporo, veomajeftino domaće vino. "Zašto skoroništa ne funkcioniše? Frižider u našoj sobi ne radi 1očigledno odavno, već su se i pauci useliliu njega. Sijalica u kupa-tihi nije pregorela danas, a u nekoliko parfimerija nisam mogao kupiti

pastu za zube..."

Gospodin je namestio kravatu i rekao:"Ispričaćuvam istinitu priču, pa ćete moždabolje shvatiti naš men-talitet. Voz na pruziVilahermosa-Kampeče kasni uvek, svakog da-na, i to nikome ne smeta. Meksikanci, belci iIndijanci sede strpljivo na koloseku, ćaskaju, puše, pijuckaju tekilu, po ko zna ko-ji put

opraštaju se sa svojima. Jednoga dana desilo se pravo čudo -voz je stigao čitava dva sata ranijeu Kampeče. Nastala je opšta zbrka: gdeje žena? gde su deca? gde su koferi? Onda seispostavilo da je to bio voz od juče!"Helmut, novinar i fotograf, insistiraoje na tome da fotografiše El Tajin pod prvimjutarnjimzracima sunca; trebaloje, dakle, ustati rano, u pet sati. Prva jutarnja svetlost tekse nazirala nanebu kada smo stigli u arheološku zonu El Tajin. Ponosni što tako rano sto-jimo na kuglizemaljskoj, prošli smo kroz železnu kapiju, ali nasje tu zaustavio stražar, kojije tražio da se

poštuje propis o ulasku, tek posle devet sati. Nije pomoglo ni ubeđivanje ni opšteomiljeni irasprostranjeni način - mito. Stražarje ostao neumoljiv. Helmutse provukao iza njegovih leđa dok smo ga mi zagovarali. Ipakje fo-tografisao El Tajin pod

prvimjutarnjim zracima. Kroz kapiju smo prošli tačno u devet.Stereotipi su mi već dosadili, ali tu se ništa ne može: opet stoji da se ne zna ko su graditelji ElTajina. Postoji mnogo spekulacija, no utvr đenoje samo da su Ijudi iz El Tajina morali imatineke kon-takte sa kulturom Maja i kulturom Teotiuhuakana. Mestoje do-bilo ime po velikoj

piramidi s nišama, koja se zvala Tajin. Ime Tajin dali sujoj Indijanci plemena Totonaka, koji suživeli na oba-li zaliva i govorili svojimjezikom. Tajin, što znači otprilike "mu-nja", katkada se

prevodi i sa "grom" i "dim".El Tajinje imao dva loptačka igrališta od kojihjejedno bilo luk-suzno uređeno, s divnimreljefima na prostranim bočnim zidovi-1 n\ ma. Najveća znamenitostje piramida sa sedam stepenica i 365 niša, koja se ne može uporeditini sajednom drugom. Za svaki dan u godini postojalaje pojedna niša, a svaki danje bio

posvećen dru-gom božanstvu. Ova piramida podignutaje na nekoj starijoj ne-poznatojgradevini od vulkanskih stena.Hram na krovu piramide ukrašenje slikama pernatih zmija. U zavisnosti od položaja sunca,niše ocrtavaju kratke ili duge senke;


51/184

u podne svetle zelenkasto žutim tonom, potom odbijaju večernju rumen. lako se o El Tajinu dosada zna samo deseti deo (!), pozna-tojeda se pod gustom džunglom nalazi još preko stotinuzgrada. Totonaci, koji danas žive u ovom prostoru, frvrde da su njihovi preci izgradili El Tajin.Toje zabluda. El Tajinje postojao mnogo ranije, mnogo pre Totonaka.Stražar kome smo ispričali svrhu nase posete, kojije s nama bio tako strog i krut, pozvao nasje

sa stepeništa piramide dole: "Los voladores, senjore!" - Zvao nas je da vidimo leteće Indijance.

Ova piramida ima 365 niša, pojednu za svaki dan u godini. 76


52/184


53/184

U sredini kruga stajaoje metalnijarbol visok oko 50 metara. Pet Indijanaca u crvenim pantalonama sa šarenim prstenovima na nogavicama, u belim košuljama i sakapama živih boja,tr čaloje u krug. Četvonca su imala fnile i svirala su nekujednostavnu me-lodiju, kojoj je•udaranje u ručni bubanj davalo lagani ritam. Ple-sali su u ekstazi, s glavama čas spuštenim,čas podignutim gore;njihove kretnje bile su oštre, noge su cupkale u taktu muzike... sve dok instrumenti nisu umukli

a oni se našli u krugii, prilazili su jedan Indijanac za drugim kajarbolu, da bi tamo gore, stojećinajednoj maloj ploči, zakačili konopac oko gležnja desne noge. Tada se popeo i peti Indijanac;

zasviraoje ponovo onu melodiju na maloj fruli i pri tom se kretao na maloj površini, balansirajući u plesu, okretao se oko sobe, toptaoje sitnim koracima u istom tak-tu u kojem suigrali i njegovi drugari na početku događaja. Tada


54/184

Palata lepih umetnosti u Meksiko Sitiju.

je frula zaćutala, izgleda daje to bio nekakav signal, jer su se četiri Indijanca nagnula i bacila s jarbola u ponor; to je izgledalo kao usporeni pad, jer je konopac bio omotan oko jarbola, a

odmotavao se obrtanjem voladoresa. U širokim lukovima oni su kružili oko jarbola, raširenihruku kao da lete, 13 puta. To ima svoje značenje. Četiri Indijanca okrenula su se 13 puta, to su52 kruga, a 52 je ci-klus kalendara Maja! Svake 52 godine plašile su se Maje povratka bogova,svake 52 godine tražile su nebeske pravce univerzuma. Četiri hrabra Indijanca otelotvoravalisu, simbolizirali taj mitski događaj.Čudan narod, taj narod Maje. Ko su oni bili? Ko su bili njihovi preci? Štaje sve do sada o njimarečenc: "Nepobitnih istina nema, a kadbiihbilo,bilebidosadne",pisaojeTeodorFontan (1819-1898).

II. POČETAK JE BIO I KRAJ

Istinaje kao nebo, a misao kao oblak.

Jozef Žober (1754-1924)

Na Zapadu se premijerna predstava igre Tlaštli odigralajednogsunčanog jesenjeg dana godine 1528. na španskom dvoru. Čovek pun trikova, pobeda i sreće,Hernando Kortez doveo je iz Meksika svome caru Karlu V (1519-1556) skupocen plen. Pored


55/184

toga, doveo je i jedan tim astečkih igrača loptom, koji su igrom Tlactli demonstrirali presvetlojdvorskoj družini svoje izvanredne sportske sposobnosti. Igralo se u pravougaonom dvorištu

površine 40x15 metara, kojeje bilo ograđeno zidom. Gore su sedela carska visočanstva sa pratnjom. Razmaženi mnogim, skoro svakodnev-nim atrakcijama raznih vrsta, sedeli su prilično se dosađujući, ali su uskoro zanemeli, a dame su zaboravile na lepeze u svojim kri-

lima. Ono što se dešavalo dole na igralištu oduzimaloje dah. Nešto slično do tadajoš nije biloviđeno u Starom svetu.

Dobro obučeni Indijanci igrali su elastičnom k'uglom težine pet funti, načinjenom odspecijalnog materijala, zvanog guma. Nadmetanjeje imalo stroga pravila: teška lopta nije sesmela do-dirnuti rukama i nogama, nije smela da udari o zemlju, pa čak ni •jednog trenutkatamo da ostane. Hitrim kretnjama tela, kukovi-ma, laktovima ili kolenimatrebaloje loptuodržavati u igri. Životi-njskim skokovima bacali su se Indijanci ususret lopti blizu zemlje,udaralije kukovima, ramenima ili laktovima i odbacivali dalje. Bo-doveje gubio onaj tim kome nije pošlo za rukom da loptu odbaci u protivničkom smeru.Vrhunac igre i cilj kome se težilo, bioje da se gumena lopta probaci kroz kameni prsten, koji je

bio ugrađeii na prili

čnoj visini u jedan zid, što je stajao na sredini igrališta. Ubojita igra!Razbijali su se nosevi. Kosti su pucketale tako nepri-jatnim zvukovima da su se neke fme dame

srušile u narucje svojih pratilja. "Mnogi igrači izneti su mrtvi saterena", izveštavaoje španskiočevidac senzacionalne demontracije, "ili su imali teške povrede kolena ili butina" (1).Igra Tlactli, koju su asteci pnkazali kao evropsku novost, bilaje zapravo stara vekovima:nasledili suje od Maja. Kod Majaje ma-sivna kugla simbolizovala kretanje planeta, jer suverovali da je svet sveto igralište bogova, čije su lopte bile planete. Tako je u svom izveštaju

pisao i biskup Diego de Landa, revnosni hroničar onog vremena - da su prvobitno u igri Tlactli sami bogovi bili igrači, a tek po nestanku bogova tu ulogu preuzeli su sveštenici Maja i počeli soponašanjem ove igre (2).U predstavama Maja bogovi su se igrali planetama! Uz takve uzo-re nije čudno što se u

zemaljskoj verziji nebeske igre išlo na život i smrt: vođa pobeđenog tima žrtvovanje bogu igreKsolotlu, tako što muje živome vađeno srce. Ako su imali sreće, njegovi saigrači bili su samo porobljeni, inačeje i njihovo žrtvovanje bilo uobičaje-no. Pobednici su veoma slavljeni i poštovani, darivani su nakitom i odećom. Pošto se u starim izveštajima pominje da su gledaoci po-bednicima dobacivali zrna kakaoa, može se poverovati da su ovi plodovi bili poznati idoneti iz tropske Amerike. Sve u svemu pra-vila igre Tlactli bila su surova onako kako su to

praktikovali i bo-govi u svojoj svemirskoj igri planetama. No, postavlja se pitanje kakav su to narod Maje, narod kojije gra-dio grandiozne gradove, piramide i opservatorije, a koji je uprkos ogromnoj kulturnoj baštini žrtvovalo Ijude ujednojigri. Ko su bili njihovi bogovi, čije su dobacivanje planetama hteli da preuzmu kroz surovuigi'u Tlačtli?'

0 nesreći jednog otkrića

Maloje nedostajalo dakapetan Kristobel Kolon (1451-1506) kojije postao poznat pod imenomKi'istof Kolumbo, bude prvi čovek što se susreo s narodom Maja. Na svom četvrtom

putovanjujedrioje leta 1502. sa severne obale Hondurasa, kad mu je u vidno polje neoCekivanoušaojedan indijanski trgovački brod. lako iznenađen opremom broda, kao i šarenom odećomtamnopute posade, Ko-lumbo nije naredio da sejedra okrenu ka tom brodu, već je ostao nasvom pravcu prema istoku, u njemu poznatim karipskim voda-ma. Tada su Majejošjednom

ostale neotkdvene.Devet godina kasnije, 1511. to se ipak desilo. Kapetan Pedro de Valdiviajedriojepo važnomnarederyu iz Paname u Santo Domin-go, da bi tamošnjem guverneru predao tajni izveštaj ointrigama u Panami i venčani dar za kralja u iznosu od 20 000 zlatnih dukata.


56/184

Valdivia je plovio karavelom, onim tipom brodova na jedra koji se pokazao dobrim zaistraživačka putovanja: oštro šiljato dno, niski slobodni bokovi i visokakrma. Negde okoJamajke karavela se raz-bila o jedan koralni sprud. U grupi od 20 Ijudi što su se mogli spa-siti•u čamcu za spasavanje bio je i kapetan Valdivia. Bez hrane i vode, s pocepanimjedrima islomljenim veslima, brodolomnici su dospeli na istočnu obalu Jukatana. Osmorica su umrla i

bačena aj-kulama. Njih dvanaest, sličnih skeletima, dokopalo se kopna. Ono što se tadadešavalo saznajemo od biskupa Diego da Lande:"Ovijadni Ijudi pali su u šake strašnom poglavici, kojije Valdiviu i četvoricu njegovih drugaražrtvovao i njihovo meso dao svojim Ijudima kao svečani ručak. Agilara i Gerera (jedansveštenik, drugi mornar), kao i petoricu ili šestoricu drugih, vratioje nazad da bi ih ugojio. Onisu pobegli iz za.tvora i dospeli do poglavice jednog drugog plemena, koji je bio uneprijateljstvu s onim pi-vim i kojije bio mnogo milosrdniji; on ihje načinio robovii"na iodnosio se prema njima prijateljski. Uskoro ihje, međutim sa-vladala bolest, tako da su

preživeli samo Džeroniino de Agilar i Gonzolo Gerero. Agilarje bio dobar hrišćanin i imaoje brevijar, pa nije zaboravljao nijedan praznik..." (2).Džeronimo de Agilar, sveštenik i Gonzolo Gerero, mornar, živeli su medu Majama na istočnoj

obali Jukatana u blizini grada Tulu-ma; naučili su govor Maja, zadobili njihovo poverenje iuna-pređeni u savetnike mesnog gospodara. Osam godina proveli su sveštenik i mornar međuMajama, kadje u proleće 1519. Hernar-do Kortez (1485-1547), osvajačMeksika, uplovio sadesetbrodova u luku ostrva Kozumel. Tek što je stigao, saznao je Kortez od IjubaznihIndijanaca da su na kopnu zarobljena dva bradata Španca.Preki Kortez nameravaoje da odmah oformi naoiiižanu ekspedi-cijukojabi oslobodila svojezemljake, no ipakjeposlušao savetka-petana broda, koji je smatrao da su grebeni i sprudovi unepoznatim vodama isuviše opasni za bilo kakve operacije.

Stogaje Kortez napisao pismo na španskomjeziku u komeje mo-lio gospodara da oslobodinjegove zemljake i da ih pusti da se pri-druže njegovoj gmpi. Ono štoje pokrenulo Korteza na

akciju nije bilo puko čovekolj ublj e: bilo mu j e j asno šta znače dvoj ica Špana-cakoji susavladalijezikMaja i koji su poznavali običaje ovihljudi, potpuno nepoznatih i tudih španskom biću. Mogli bi mu mnogo koristiti pri njegovim osvajanjima.Posrednik i donosilac pismabiojejedan indijanski plemić, kojije odveslao do kopna nebi liskupocenim poklonima, staklenim per-lama, otkupio i oslobodio dvojicu Španaca. SveštenikDžeronimo de Agilar odazvao se pozivu i služio je Hernandu Kortezu kao pre-vodilac i važanobaveštač.Mornara Gerera Maje su odavno oslobodile ropstva. Nastanivši se u Četumalu, mestu poredTuhima, Ijubazno ga je prihvatio kneževski gospodar, sa čijom se ćerkom, pravom princezom,čak i oženio.Gonzalo je pročitao Kortezovu pomidu i osorno je odbio, jer je odavno mislio i osećao kao

Maje, a tačno je znao šta njegovi novi prijatelji mogu očekivati Kada Španci počnu pustošiti pod znakom krsta. Goncalo je pisao Kortezu:"Oženjen sam, imam troje dece, postavljen sam za ratnog po-glavicu. Moje liceje tetovirano,moje usne su probušene, no-sim prstenove u ušima. Šta bi Španci o meni govonli kad bi meovakvog videli..."(3)Gonzalo Gerero postao je najogor čeniji protivnik Spanaca. Pozi-vaoje Maje na ustanak,nastojeći da objasni dobronamernim Indi-jancima stvarne namere belih osvajača. Sedamnaestgodina suprotstavljao se Gonzalo svojim nekadašnjim zemljacima, bioje prvi borac pokreta,

prvi gerilac u Srednjoj Americi. Tek 1536. Španci su u zapadnom Hondurasu ubili jednog belog bradatog čoveka, koji se kao mahnit borio na strani Maja. Belacje bio nag, tetoviran,nosioje minđuše i indijanski nakit: Gonzalo Gerero.


57/184

Krst kao izgovor, zlato kao cilj

Dve godine pre Hernanda Korteza, naime, u februaru 1517. isplo-vioje admiral FranciskoHernuiulez de Kordoba sa tri broda i 110 mornara iz Santiago de Kuba, s nameroni da pronađe

robove. Po-sle troiu'dcljne plovidbe Španci su ugledali grad Ekab. Bili su pod snažiiiin utiskomhramova i piramida, ali lepota građevina Maja nije ih mogia sprečiti da opljačkaju grad poputnajgorih razbojnika i da poubijaju zbunjene Maje svojim nadmoćnim oružjem. Toje bio deošpanske strategije prilikom "otkrivanja" Srednje Amerike.Posle ove brutalne pobede nad Ekabom, naredioje admiral Kordo-ba svome kapetanu dazauzme kurs prema zapadu, ka zalivu Kam-peče.Maje su se okupljale u velikim grupama, detinje srdačno su pozdravljale strance i posluživaleih svim i svačim što su mogle da poirude.Kratko pristajanje postaloje značajno, posebno kada su špijunija-vili adn-iiralu da se - nešto

južnije - na obali nalazi bogat i velik grad Čempoton. Toje bio važan centar Ica-Maja,kneževskog roda pod uticaj em Tolteka, koj i su - kao i Asteci - došli sa severa u Mek-siko.

Mora da je gospodar Čempotona bio lukaviji od vojskovođe iz Ekaba ilije bio po prirodinepoverljiv, a moždaje bio i upozoren. U svakom slucaju, naredio je vojsci od 100 000 ratnikada udare na luku i oteraoje Špance. 0 tom pokolju izveštava biskup Diego de Landa:"Da ne bi ispao kukavica, postavio je Francisko Hernandez de Kordoba svoje Ijude u ratniraspored i naredio da se puca iz brodskog oružja. lako Indijancima nisu bili poznati, zvuk, dimi vatra oružja oni nisu prestajali da napadaju uz snažne po-kliče. Španci su se branili i naneli suIndijancima teške rai»e, a mnoge su poubijali. Poglavicaje ipak vodio svoje Indijance da-Ije,tako da su konačno odbili Špance, 20 su ubili, 50 ranili a dvojicu su zarobili i kasnije ihžrtvovali. Francisko Hernandez de Kordoba zadobioje 33 rane i vratio se potučen u Kubu..."(2)Admiral Kordobapodlegaojepovredamanekoliko danakasnijeu svom sedištu na Kubi. Nasamrtnoj postelji pokazao je svom prijatelju Diegu de Velaskezu, guverneru Kube, jednu zlatnu

fi-guru i nekoliko kultnih spravica, koje je doneo s pogubne plovid-be. Po tragu španskihosvajača krenuo je Velaskez za zlatnom žicom.Već u proleće 1518. poslaoje svog rođaka Ruana de Gnjalvu na čelu teško naoružaneekspedicije, da za špa

Erich Von Daniken - 1Dan Kad Su Sisli Bogovi

Documents

Transcript of Erich Von Daniken - 1Dan Kad Su Sisli Bogovi